Intenzitet zvuka – decibel

Intenzitet zvuka se definiše kao energija koju zvuk pronese kroz površinu od 1metra kvadratnog svake sekunde.

Glasnoća


Video čas


Intenzitet zvuka doživljavamo kao glasnoću. Najtiši zvuk, koji ljudsko uho može da opazi ima apsolutni intenzitet reda veličine I0=0,000.000.000.001 W/m2  dok je najjači zvuk koji ljudsko uho može da registruje, pre oštećenja sluha, reda veličine Imax = 1 W/m2. Najglasniji zvuk je hiljadu milijardi puta jači od najtišeg zvuka. Ljudsko uho ne može ni izbliza da razlikuje ovoliko nivoa zvuka, te je primena apsolutne skale krajnje nepraktična. Jedinica koja opisuje intenzitet zvuka slično kako ga ljudsko uho i čuje naziva se decibel [dB], a preračunava se primenom formule:

$$I\left[dB\right] =10\log \frac{I}{I_{0} } $$

Primenom ove formule čujni opseg se svodi na 120 nivoa, koji odgovaraju realnoj percepciji ljudskog uha, naime zvuk od 60 dB stvarno zvuči duplo glasnije od zvuka čiji je nivo 30 dB.

Osetljivost uha

Ljudsko uho je najosetljivije na zvuk srednjih frekvencija. U ovoj oblasti nalaze se frekvencije bitne za razumevanje govora. Zvuk nižih frekvencija (basove) i zvuk viših frekvencija, ljudsko uho slabije čuje. Sa porastom glasnoće zvuka ova zavisnost se menja, te se razlika u percepciji niskih, srednjih i visokih tonova smanjuje.

Osetljivost uha u zavisnosti od frekvencije i intenziteta zvuka.

Pri glasnom slušanju muzike opažaj niskih, srednjih i viših tonova je uravnotežen. Da bi muziku slušali tiho, bez gubitka kvaliteta spektra, treba pojačati basove i visoke tonove, bez afektiranja srednjih frekvencija. Ovaj ugođaj se postiže aktiviranjem funkcije “loudness”. 
Grafik predstavlja krivu osetljivosti ljudskog uha po frekvencijama, za različite vrednosti glasnoće zvuka. Uočljivo je da je za veće vrednosti glasnoće kriva ravnija, odnosno da je razlika u percepciji različitih frekvencija manja.