Zvuk je longitudinalni talas koji se prostire kroz vazduh brzinom od 343 m/s, a čije se frekvencije protežu od 20 Hz do 20 kHz.
Ukoliko je frekvencija talasa manja od 20 Hz nazivamo ga infrazvuk, a ukoliko je veća od 20 kHz – ultrazvuk. Infrazvuk ljudsko uho ne može da čuje, ali on još uvek može da deluje na ljudsko telo kao spoljašnja prinudna sila koja izaziva nelagodu. Urbane sredine obiluju izvorima infrazvuka (saobraćaj i strukturna buka u zgradama). Ultrazvuk mogu da čuju mnoge životinje (psi čuju ultrazvuk do 100 kHz). Neke životinje, kao na primer slepi miš, koriste ultrazvuk kao instrument ekolokacije. Emituju ultrazvuk u okolinu, a zatim hvataju njegov eho, na osnovu čega određuju položaj i kretanje objekata u okolini. Na bazi ovog principa radi i instrument za eholokaciju ljudske proizvodnje, koji se naziva sonar.
Svaki prirodni izvor zvuka proizvodi istovremeno mnoštvo talasa, koji se mešaju u jedan jedinstveni – složeni talas. Ton je zvuk koji može da se otpeva ili odsvira. Strukturu tona čine osnovna frekvencija i njeni celobrojni umnošci, koji se nazivaju viši harmonici (alikvote). Osnovnu frekvenciju ljudsko uho doživljava kao visinu tona. Što je osnovna frekvecija tona veća čujemo viši ton (soprani), a što je osnovna frekvencija tona manja čujemo dublji ton (basovi). Boja tona je određena odnosom intenziteta viših harmonika. Tako na primer ton čija je osnovna frekvencija 100 Hz sadrži i frekvencije: 200 Hz, 300 Hz, 400 Hz … Intenziteti ovih dodatnih frekvencija zavise od izvora tona, odnosno instrumenta. Svaki instrument ima karakterističan odnos viših harmonika, na osnovu čega i razlikujemo pojedine instrumente.
Šum je zvuk koji nema ni jednu izraženu frekvenciju. Ovakav zvuk ne može se otpevati ili odsvirati. Ukoliko su sve čujne frekvencije ravnopravno zastupljene u zvuku, nazivamo ga beli šum.
Intenzitet zvuka
Intenzitet zvuka doživljavamo kao glasnoću zvuka. Intenzitet zvuka se definiše kao energija koju zvuk pronese kroz površinu od 1metra kvadratnog svake sekunde. Najtiši zvuk, koji ljudsko uho može da opazi ima apsolutni intenzitet reda veličine I0=0,000 000 000 001 W/m2 dok je najjači zvuk koji ljudsko uho može da registruje, pre oštećenja sluha, reda veličine Imax = 1 W/m2. Najglasniji zvuk je hiljadu milijardi puta jači od najtišeg zvuka. Ljudsko uho ne može ni izbliza da razlikuje ovoliko nivoa zvuka, te je primena apsolutne skale krajnje nepraktična. Jedinica koja opisuje intenzitet zvuka slično kako ga ljudsko uho i čuje naziva se decibel [dB], a preračunava se primenom formule:
$$I\left[dB\right] =10\log \frac{I}{I_{0} } $$
Primenom ove formule čujni opseg se svodi na 120 nivoa, koji odgovaraju realnoj percepciji ljudskog uha, naime zvuk od 60 dB stvarno zvuči duplo glasnije od zvuka čiji je nivo 30 dB.
Doplerov efekat u akustici
Doplerov efekat je pojava promene frekvencije zvuka koji čuje posmatrač, u zavisnosti od relativne brzine kretanja izvora zvuka i posmatrača. Ako nam se izvor zvuka relativno približava, svaki naredni talas je emitovan sa udaljenosti koja je manja od prethodne, što znači da mu treba manje vremena da stigne do nas. Otuda će do posmatrača (nas) za isto vreme stići veći broj talasa nego kada izvor zvuka relativno miruje. Veći broj pristiglih talasa znači veću frekvenciju, odnosno viši ton. Ako se izvor zvuka relativno udaljava važi obrnuta logika.
Na animaciji se vidi da je frekvencija zvuka u smeru kretanja aviona veća od frekvencije u suprotnom smeru. Pošto zvuk fizički predstavlja naizmenične zone višeg i nižeg pritiska, odnosno zone gušćeg i ređeg vazduha, kada se brzina aviona izjednači sa brzinom zvuka, ispred istog se nagomilava sloj gušćeg vazduha, odnosno zona povišenog pritiska. Ovaj talasni front dostiže visoke nagle vrednosti pritiska, širi se od aviona na sve strane i može se čuti kao dvostruki “Boooom”, jedan pri naglom porastu pritiska a drugi pri njegovom naglom padu.
Osetljivost uha
Ljudsko uho je najosetljivije na zvuk srednjih frekvencija. U ovoj oblasti nalaze se frekvencije bitne za razumevanje govora. Zvuk nižih frekvencija (basove) i zvuk viših frekvencija, ljudsko uho slabije čuje. Sa porastom glasnoće zvuka ova zavisnost se menja, te se razlika u percepciji niskih, srednjih i visokih tonova smanjuje. Pri glasnom slušanju muzike opažaj niskih, srednjih i viših tonova je uravnotežen. Da bi muziku slušali tiho, bez gubitka kvaliteta spektra, treba pojačati basove i visoke tonove, bez afektiranja srednjih frekvencija. Ovaj ugođaj se postiže aktiviranjem funkcije “loudness”.
Grafik predstavlja krivu osetljivosti ljudskog uha po frekvencijama, za različite vrednosti glasnoće zvuka. Uočljivo je da je za veće vrednosti glasnoće kriva ravnija, odnosno da je razlika u percepciji različitih frekvencija manja.
