Šta je zapravo težina?
U fizici, težina nije isto što i masa. Dok je masa mera tvoje neuništive „količine materije“, težina je sila kojom pritiskaš podlogu na kojoj stojiš ili zatežeš konac o koji si okačen.
$$Q = m \cdot (g + a)$$
U normalnim okolnostima, dok stojiš na zemlji, ti osećaš svoju težinu jer tvoja stopala pritiskaju tlo. Ali, šta se dešava ako se to tlo izmakne?
Trenutak kada težina nestaje
Ukoliko podloga nestane (na primer, ako pukne konac o koji visi neki predmet), telo počinje da pada. To kretanje nazivamo slobodan pad.
U trenutku slobodnog pada, ne postoji podloga koju bi tvoje telo pritiskalo, niti konac koji bi zatezalo. Rezultat? Tvoja težina je u tom trenutku jednaka nuli. Svaki put kada skočite sa stolice, u onom kratkom delu sekunde dok ste u vazduhu, vi se nalazite u pravom bestežinskom stanju. Vi i dalje imate masu i Zemlja vas i dalje privlači, ali nemate težinu.
Mit o „nultoj gravitaciji“ u svemiru
Najveća zabluda je da na astronauti na svemirskim stanicama lebde zato što su „pobegli“ od Zemljine gravitacije. Na visini na kojoj se nalaze stanice (poput nekadašnjeg „Mira“ ili današnjeg ISS-a), gravitacija je i dalje veoma jaka – iznosi oko 90% one koju osećamo na površini Zemlje.
Pa zašto onda oni lebde?
Odgovor je: Zato što se nalaze u stanju konstantnog slobodnog pada. Svemirska stanica se kreće ogromnom horizontalnom brzinom. Ona zapravo stalno „pada“ ka Zemlji, ali zbog svoje brzine, zakrivljenost njene putanje se poklapa sa zakrivljenošću same planete. Stanica bukvalno „promašuje“ Zemlju dok pada, kružeći oko nje. Pošto i stanica i astronauti unutar nje padaju istom brzinom, oni ne pritiskaju nikakvu podlogu i osećaju se potpuno bestežinski.
Zaključak
Bestežinsko stanje nije odsustvo gravitacije, već odsustvo otpora podloge. Sledeći put kada vidite snimke iz svemira, setite se da ti ljudi ne lebde zato što su daleko, već zato što neprestano padaju „iza horizonta“ brzinom koja prkosi padu na tlo.