U želji da svom detetu obezbede što bolji uspeh u školi i olakšaju savladavanje teških predmeta poput fizike ili matematike, roditelji najčešće posežu za proverenim rešenjem – angažovanjem privatnog profesora. Na prvi pogled, ovo deluje kao idealna investicija u obrazovanje. Međutim, u praksi se prečesto dešava fenomen koji ima kontraefekat: odgovornost za učenje i ocene neprimetno se prebacuje sa učenika na privatnog profesora.
Kada privatni časovi prestanu da budu povremena pomoć, a postanu stalna štaka, posledice po detetov akademski i lični razvoj mogu biti dugoročne.
Kako dolazi do prenosa odgovornosti?
Proces počinje suptilno. Učenik koji ima redovne privatne časove postepeno menja svoj fokus na redovnoj nastavi u školi. Umesto da aktivno prati predavanje, hvata beleške i trudi se da razume gradivo dok ga nastavnik izlaže, u podsvesti se javlja misao: „Nema veze ako sada ne pazim, ionako imam privatni čas u četvrtak, pa će mi profesor sve objasniti.“
Na taj način, učenik od aktivnog učesnika u obrazovnom procesu postaje pasivni posmatrač. Odgovornost za to da li je gradivo savladano više nije na njemu, već na tutoru koji ima zadatak da mu „ulije“ znanje u glavu pre kontrolnog zadatka.
Ključne konsekvence ovog pristupa
Stalni rad sa privatnim tutorom stvara specifičnu vrstu zavisnosti koja sa sobom nosi nekoliko ozbiljnih posledica:
1. Gubitak samostalnosti i “naučena bespomoćnost”
Kada učenik sedi pored privatnog profesora, on retko kada zaista samostalno rešava problem. Čim naiđe na prvu prepreku ili teži korak u zadatku, tutor uskače sa smernicom, zamisli ili gotovim rešenjem. Detetov mozak se navikava na to da ne mora da trpi kognitivni napor i da se bori sa problemom. Rezultat je privid znanja na času, ali i potpuna blokada kada se dete nađe samo ispred praznog papira na testu.
2. Lažni osećaj sigurnosti kod roditelja i dece
Roditelji često mere uspeh brojem plaćenih časova – „Ako je išao pet puta ovog meseca, sigurno zna.“ I sam učenik se oseća sigurno jer je „odradio“ vreme sa profesorom. Međutim, to je pasivno provedeno vreme. Prava ocena znanja se vidi tek kada dete pokuša da primeni naučeno bez ičije pomoći sa strane.
3. Izostanak dubokog razumevanja
Znanje koje se stekne na brzu ruku, tako što neko drugi servira postupak rešavanja, kratkotrajno je. Ono služi samo za preživljavanje narednog kontrolnog i brzo isparava. Bez ličnog napora, pokušaja, grešaka i ponovnih pokušaja, nema formiranja trajnih neuronskih veza koje su neophodne za razumevanje kompleksnih nauka poput fizike.
4. Finansijski i vremenski pritisak bez dugoročnog rezultata
Privatni časovi zahtevaju stalno uklapanje termina, odricanje od slobodnog vremena i ozbiljan budžet. Kada se uspeh ne ostvari, dolazi do frustracije i prebacivanja krivice: roditelji krive profesora ili dete, a dete gubi samopouzdanje i razvija još veći otpor prema predmetu.
Kako prekinuti ovaj krug?
Rešenje nije u potpunom ukidanju pomoći, već u promeni formata učenja i vraćanju odgovornosti tamo gde joj je i mesto – učeniku.
- Aktivno umesto pasivnog učenja: Umesto živog tutora koji vodi proces, učeniku treba ponuditi alate koji ga primoravaju na akciju. Video lekcije su odličan primer – one pružaju vrhunsko objašnjenje, ali učenik sam kontroliše proces. On mora sam da stisne pauzu, sam da razmisli i sam da zapiše formulu.
- Dozvolite greške: Učenik mora da shvati da je greška sastavni deo učenja. Kada samostalno uoči i ispravi svoju grešku gledajući video uputstvo, on uči lekciju za ceo život.
- Građenje samopouzdanja kroz samostalan rad: Svaki zadatak koji učenik reši potpuno sam, bez ičijeg šaputanja sa strane, podiže njegovo samopoštovanje. To rađa unutrašnju motivaciju koja je ključ svakog pravog uspeha.
Učenje je aktivan proces koji zahteva lični angažman. Tek kada učenik preuzme kontrolu nad svojim vremenom i tempom učenja, ocene prestaju da budu stvar sreće ili umeća privatnog profesora, a postaju direktan rezultat sopstvenog truda i znanja.
