I Njutnov zakon

Svako telo trudi se da zadrži stanje mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja, sve dok ga neko drugo telo ne primora da to promeni.

Početak XVII veka doneo je bitne promene u razvoju nauke. Arapski brojevi su se sve više koristili, matematika se polako razvijala, a ogled se stidljivo vraćao u naučnu praksu. Međutim, pravu naučnu revoluciju, krajem XVII veka je izveo britanski naučnik Isak Njutn, uvođenjem nove matematičke metode nazvane Calculus, koja je omogućila naučnicima širom sveta da svoje tvrdnje dokažu matematički. Osim ove nove matematičke metode, Njutn je u svom kapitalnom delu “Matematički principi prirodne filozofije” izneo i tri zakona kretanja, koji se danas nazivaju Njutnovi zakoni kretanja.

Zakon inercije, govori o sklonosti tela da zadrži stanje kretanja u kojem se nalazi. Ova sklonost se naziva inercija. Svako telo se protivi pokušaju da mu se promeni način kretanja. Telo koje miruje bi da nastavi da miruje, a telo koje se kreće ravnomerno pravolinijski, želi da nastavi tako da se kreće. Ovaj zakon ima i dublji smisao. On govori o uzročno posledičnim vezama. Ništa se ne dešava bez uzroka, barem ne u ovom našem svetu, gde se mase mere kilogramima, a udaljenosti metrima.

Da bi telo promenilo način kretanja, mora postojati neki uzrok, koji je Njutn definisao kao silu, u svom drugom zakonu kretanja. Pošto se u fizici sve mora kvantifikovati, Njutn je utvrdio da je inercija dirtektna posledica mase tela, te je na taj nači i definisao masu. Masa je mera inertnosti tela.