Radefordov model atoma

Zdravko Mutin

Radefordov eksperiment

Britanski fizičar Ernest Rutherford, poreklom sa Novog Zelanda je 1909. godine izveo eksperiment, kojim je utvrdio grubu građu atoma.

Postavka Radefordovog eksperimenta

Tanak listić zlata je bombardovao teškim alfa česticama. Odnos broja čestica koje su gotovo nesmatano prolazile kroz tanak listić zlata i onih koje su se rasejale ili odbile, sugerisao je da atom poseduje izuzetno teško jezgro veoma malih dimenzija. Ostatak atoma bio je “prazan” prostor. Ovaj prostor je rezervisan za lake čestice, tada već otkrivene – elektrone. Dimenzije jezgra atoma se prema atomu u celini odnose slično kao dimenzije glave čiode na centru fudbalskog stadiona i stadiona u celini. Sva masa atoma, kao i pozitivno naelektrisanje su skoncentrisani u jezgru. 

Planetarni model atoma

Problem je bio objasniti kako se elektroni kreću u prostoru oko jezgra. Postojali su pokušaji da se ovo objasni korišćenjem analogije atoma i Sunčevog sistema. Pretpostavka je da se elektroni oko jezgra kreću po sličnom principu kao planete oko Sunca. Kretanje planeta oko Sunca uzrokovano je gravitacionim privlačenjem Sunca i planeta. Slično privlačenje, ali ovog puta uzrokovano elektrostatičkom silom, postoji i između pozitivnog jezgra i negativno naelektrisanih elektrona. Međutim, za razliku od planeta, elektroni su naelektrisani, a po važećim zakonima elektrodinamike, svako naelektrisano telo (čestica) koje se kreće ubrzano gubi energiju. Kako bi elektroni pri kretanju oko jezgra morali da se kreću po krivim linijama, a znamo da je svako krivolinijsko kretanje ubrzano kretanje, sledi da bi morali gubiti energiju i konačno pasti na jezgro. Atom bi na osnovu ovakve interpretacije morao biti veoma nestabilna tvorevina i živeo bi veoma kratko. Takva posledica planetarnog modela bila je u suprotnosti sa iskustvom – atomi su dugovečne, stabilne tvorevine. Planetarni model je odbačen.

Leave a Reply